obijanje stana, prvi put, drugi put....iiiidemooo...

Sklopim oci, da zaboravim nemile dogadjaje....Da, san je lek...Ako imate miran san...Osluskujem vec po navici. Brava se trese. Ustanem, polusnena, pozovem moje i policiju. Vracam se u krevet, zagrlim roze medu Lilulica, sada smo bezbedni mali moj. Polako tonemo u san, sve je mirno i tiho. Pomislim, to je bilo to za veceras. Ali, djavo nikad ne spava. Brava se opet trese, drma, udara, na silu se gura neodgovarajuci kljuc u moja vrata, e to je cista perverzija. Ustanem, skocim uplasena, bacim jadnog Lilulica na pod, zaboravivsi da mi je on partner cuvar u ovim jezivim nocima. Preskocim ga, zgrabim telefon i opet sve u krug. Gledam, po prestanku zvuka koji dopiru iz brave, nesigurno kroz spijunku. Utvara je pobegla. Ali ostavio je nemir. U mojoj bravi. U mom stanu. U mom srcu. Idemo Lilulicu na spavanje, bar da pokusamo da sklopimo oci na koji sat....dok nasilnik opet ne nastavi svoju igru. Laku noc Lilulicu, i ne boj se, ja te cuvam. Pozdrav