vuk dlaku menja, ali cud nikad!!!

Sedim i uzivam u nedeljnom popodnevu, ispijajuci prvu, pa i drugu kafu sa frendicom...svedokom, tako da je vec nazovem, jer ona to i jeste: svedok nemilih dogadjaja u mojoj svakodnevici. Oci me ne varaju, ali u situaciji kada sam se nagledala svega i svacega sigurno mi dobro dodje i dodatna garancija: da to sto vidim se stvarno desava, da nije nocna mora u kojoj Fredijeva deca odbrojavaju do smaknuca...U ovoj mori ja sam budna, i zivim je teskih oblacnih 8 meseci, otkad se tmurni oblak bivseg braka nadvio nada mnom, podsecajuci me da i one retke lepe uspomene nisu postedjene, vec da ce ih sve do jedne zli vuk bivsi suprug, sadasnji zlostavljac, unistiti, rasprsiti, pakleno sagoreti....da se sad vec i osecam kao da nije bilo ni nekad, ni kao da je bilo tu pod velikim svetlim suncem, velikim svetlim svodom ( delimican citat iz pesme grupe EKV ). Naime, dok tako nas dve prelistavamo simpaticne uspomene na neznije godine i nemarne postupke nekada tek srednjoskolki, pogled mi odluta na terasu, jer leto je i vazduh je dobrodosao sa svih strana i uglova, pa je pritom sve i pootvarano u mojoj maloj jazbini, u kojoj se krijem ili trpim u sebi strahove nadajuci se da sam zasticena kljucem....u mom utocistu.....dakle, pogled uhvati tudj muski dobro poznat nepozvan lik, kroz namerno izbijeno staklo u okviru terase, pa se tako da lepo videti u stan iz hodnika, tacno onako kako samo bolestan um nasilnika pozeleti moze, a jos gore kako i ostvari. Zanemim na tren, u ratu nasih pogleda, sad vec ni nekadasnjih ljubavnika, jer sve je nestalo kad je dosao vrag licno i poceo da nosi sve moje sale i male privatne intimne radosti, na koje bi covek ziv morao imati pravo. Pretrnem, sa grcem u stomaku vise zgadjena dokoje mere moj nasilnik moze da sprovede svoju misiju uhodjenja mene u delo, vise besna sto to svaki put nezaustavljen zakonom uspeva iznova, negoli osramocena i iznenadjena. Danas zvanicno objavljujem da je moj bivsi suprug u stanju, da osim da stoji ispred vrata stana satima, u ulazu zgrade, ili da me prati, prisluskuje i ostalo sto sam vec navela u blogovima da koristi na meni kao sprave za mucenje, ima on jos ideja vidim. I vidim da nema kraja steti koju nanosi bolestan um. Vidim ga kako me slusa, upija sve i posmatra, neometen sto ga je otkrio moj pogled, mirno skloni lice od moje terase i nestade....Osecaj da neko polupa staklo u hodniku zgrade tacno gde je moja terasa i da tacno odatle pogledom doseze do mog kreveta je jeziva. Valjda je sad, osim sto sam isprepadana, pracena i polu u zatvoru resio da mi ukine i dotok vazduha, ne bi li ovi lepi letnji dani za mene potpuno postali neopipljivi. Nakon par sati je resio da mi se javi na telefon i proba da me ubedi kako mi se on bas prividja ( kao da ja nemam lepsu mastu, bar bi mi se prividjao neki hugh jackman ili tako neko, ipak nisam jos toliko sludjena, jel'!?:-) ),i moje je roditelje nazvao najpogrdnijim imenima, kao i mene...ali to nije novost....to je cisto uz put...kao u svakoj komunikaciji sa njim. Pitala sam se neko vreme koliko je stid zrtve sto prezivljava sadizam presudan da zrtva ostane zrtva celog svog zivota, da precuti i slaze tiho sebe kako ce sve ruzno nestati samo, nekako oteci bujicom promena i kako ce, mozda jednog jutra osvanuti sa samopostovanjem, sa ljubavlju za samu sebe, bezgranicno svoja....i lepa, sebi samoj. Ipak, neke stvari na zalost ne oticu same, niti ih speru reke suza. Ljudi se ne menjaju, a zlo nije dobro ni u kom slucaju. Poslovica da vuk dlaku menja a cud nikada je dokaz da su ljudi vekovima spoznavali utemeljenost delova ljudske prirode i ponasanja, i kao takve ih zaveli za konstantne, genetski ucrtane linije coveka, povremeno sakrivene obmanom i ulepsane, ali uvek na isti nacin konstantne i prisutne. Zato sam resila da zanemarim stid za dela ciju odgovornost ne preuzimam, da se manem zelje da menjam nasilnika jer je mozda imao nesrecno detinjstvo....da preuzmem odgovornost za samo svoj zivot. I da se ne stidim boreci se da ga obgrlim i zivim kako mogu i zelim. Borba protiv nasilja traje uvek. Ja sam rekla svoje NE i tako rekla DA svom postojanju i ispunjenosti, kao i samopostovanju sebe kao osobe sa pravom na postojanje. U borbu se trebamo ukljuciti svi sa ovakvim iskustvima, obelodaniti maske iza kojih se kriju nasi dzelati i sudije, ne smemo se stideti svoje zelje za srecom i moramo biti svesni desavanja koja nece tek tako nestati. Mene nije sramota i ja idem dalje u novi dan, da dam sve od sebe, da ovakva tema za blog ne bude zivotna inspiracija. Verujem da imam snage i verujem u pobedu. Ipak, ovo je moja borba, a vi ne dozvolite da vam se nasilje desava, neka ono ostane samo u mojim tekstovima, to vam od srca zeli vasa Ines. kiss