neka te prate hiljade tambura....

Moj bivsi muz je ispred zgrade, uhodi me ceo dan, prisluskuje mi stan, mobilni....Uzeo mi je pravo na ovaj lep i suncan dan, pravo da ga podelim sa ljudima koje volim, onima koji mi daju bezrezervnu podrsku i prolaze ovu moju bitku noseci parcice na svojim ledjima. Sedim u strahu, prikovana za laptop, moj jedini voljeni laptop kome sam poklonila traume, suze, naceto srce...I to je sve sto imam sad. Tuzna, zeljna paznje, razumevanja i bezrezervne ljubavi vise nego ikad....postajem rob sopstvenog zivljenja....I pustam suzu za sve zene u mojoj situaciji, one drage bez laptopa, koje same nose svoja lomljena krvava srca u rukama i idu kroz zivot dan po dan, verujuci da ce bolovi nestati sa greskama u licnom izboru. Ne, ja nisam odabrala nasilnika. Trazila sam i odabrala ljubav, verujuci u nju silinom postojanja, kako mlada zena moze da veruje....ne sluteci...nocne more, novi nepoznati lik, ogoljeno pusto srce koje tone u duboki mulj sa datim zavetima: i u dobru, i u zlu. Prestrasena od tudjeg ja, odrzava me vera u moje ja, mamino i tatino ja, ono u kom smem da postojim sa manama i zeljama, bez packe i kazne. Zlocin na da mnom jos nije dostigao kaznu ruskih romanticara. Ali vera koju imam...ona vera da sam vredna svakog suncevog izlaska i zalaska ne dami da se pomirim sa nasiljem. Kaze mi da se nadam, da maske spadaju, da nicija ne gori do zore....da i ja imam pravo na ljubav i mir. Moj otac, sjajan covek, rekao mi je da ljubav nije samo voleti, vec da kad ljubav jednog u vezi oslabi drugi skupivsi svoje uspomene o ljubavi mora da te otprati uz pesmu : neka te prate hiljade tambura.....dakle, ako te je neko ikad voleo, pustice te da pravis svoje izbore i pozrlrti ti nove ljubavi. Ja mu verujem. I zato, ostavljam sve promasaje za sobom i gutam knedlu u grlu...Dok mi suze oci moj nasilnice, ja te pustam sa tom pesmom i nadam se da ces nestati iz mog zivota zauvek....a mene neka prate hiljade tambura u novo slobodno jutro, sa jacobsom i mlekom, malo secera, pa nek tece dan.....a ja odoh sa tamburama u borbu za svoj zivot i ljubav novu, koja mozda, ali samo mozda jednog dana bude moja prava i puna svega onoga sto sa nasinikom nisam osetila....Ja volim ceo svet, ali tebe bivsi dragi ostavicu za sobom u blogovima, jer dok god postoji slobodna kuca, zena koja zna, mama i tata i brat koji podrzavaju, Marija koja place sa mnom i bodri....ja cu sa tamburama cekati novi dan. Aznam da ce osvanuti lep, jer u njemu nece tebe nigde biti. Pozdrav od vase Ines

nit' breg muhamedu, nit' muhamed bregu

Svakako je vazno voleti zemlju u kojoj si rodjen, odrastao, naucio sve skole po redu, postao ugledni gradjanin...Samo, nakon uglednog gradjanina, postaje se niko i nista, nevazan istoj toj svojoj zemlji i od iste otpisan. Naime, kako voleti nekog ili nesto, pa tako i zemlju, ako te ona ne poznaje i ne priznaje, ne stiti tvoja prava data ustavom zemlje, ne prepoznaje te u redovima za sve i svasta, pa jos kad si zrtva nasilja kazni te papirologijom, postupcima, odlaganjima ( kao da zivot moze da ceka?! ) jer ce i nasilje isto sacekati da prodju sve babine, dedine, pomrli, rodjeni, slave, nove godine i praznici. Razocarana, obeshrabrena od strane osobeu koja me je napravila zrtvom, i tako uvukla u ovu pricu, dolazim po pomoc i nailazim na odbijanja, negiranja, okretanja glava od problema koji je samo moj, postajem zrtva i neuredjenog sistema drage mi zemlje, dakle zrtva na kvadrat. Svi imaju vremena za moj zivot, niko se ne obazire na moje krike, nikom se ne zuri. Pomalo bescasno potucam se po javnim ustanovam, iz jedne u drugu, jer ako nece zakon k meni - ja cu pravo k njemu. Obavim sve sto ne znam, sto drugi neki znaju placeni za to ali su negde na kafi, produzenoj s mlekom, nastavim dalje, pravo ka zatvorenim vratima sudstva. Svi jadni obnevideli odjednom kad dodjem ja na red da mi se pomogne, kazu "cekaj do septembra" ( a ja cekala i februar, i jul pa cu i taj famozni septembar! ), a ja kako da kazem nasilju da me pusti do tada smisljam i premisljam. A sa svih medija idu apeli da se smanji nasilje, a ono bice treba da se skupi k'o 5 banki, samo od sebe. Ili i ono da ceka sa mnom radni mesec u godini....?! Da sam za neke stvari previse pametna i da me od silne pameti svakog dana samo boli glava jasno mi je od malena. Ali da su svi ucmali u javnim sluzbama i da je glupost jedina konstanta shvatila sam onog momenta kada su me isti koji pozivaju na suzbijanje nasilja izlozili, cutke, istom na jos neko vreme, odlozivsi moj spas bez imalo razmisljanja. Onda kazu : ne pitaj sta zemlja moze da ucini za tebe, vec sta ti mozes da ucinis za nju. E pa ja sam mojoj zemlji platila sva obdanista, blok br.5 za likovno, knjige i djacke torbe, skolarine za fakultet i koricenje diplomskog rada. Kao i poslove za koje sam "prekvalifikovana", za druge nekvalifikovana, a kao zrtva nasilja od zakona diskvalifikovana. To je ova moja zemlja ucinila za mene. Nasilnici setaju slobodni ulicom, lepo je vreme, prija im, ima ih na svakom koraku. Mi zrtve istih cemo u male kuce, ponovo zakljucane kao u logoru, sklonjene od nasilja, da nas niko ne vidi. I onda mi dodje da i ja pocnem da silim sve zive za sta hocu i kako mi dodje, pa da i ja ne stojim u redu javnih ustanova kao glupa zrtva, nego da se setam po gradu kao pravi nasilnik i rusim sve pred sobom. Ne isplati se biti ni zrtva nicija, ni prepametan u zemlji koja ima izopacene standarde, ne isplati se ni voleti takvu zemlju, a jos manje joj nesto pruziti. Ako je ljudski sporazum da se nadjemo na pola puta, onda neka jedno bude jasno - taj put je grbav i jos uvek poplocan kamenom gluposti i bezobzira, i nema na pola nista, nit' ce breg muhamedu, nit' muhamed bregu, vazno da i muhamed i breg to znaju a mi cemo ostali vremenom osetiti to na svojoj kozi. Tudj zivot, kao ni vas, nema vremena i svi oni koji odlazu resavanje ozbiljnih problema naci ce se u istoj vatri, jer nasilje ne nudi opcije, a moj zivot nije ultimatum koji ce da napravi gospodja sudija kad svrati na posao po naocare koje je pre proslog godisnjeg zaboravila. Volite svoj zivot i cuvajte ga sebicno za sebe, borite se za njega jer niko drugi nece. A ja sam o zemlji mojoj naucila danas ovo : ima fiktivne ustanove, fiktivne radnike, fiktivne call centre za urgencije, fiktivne zakone i fiktivne apele. Posto i ja zivim na fiktivnoj adresi, mozda je i moj zivot fiktivan. Ali nasilje je vrlo realno i tu ni malo ne bi smelo biti fikcije. Postujte sebe i druge, samo tako cemo postati stvarni pa ce mozda i sve fiktivne stvari zameniti prave i korisne. Puno vas voli i ljubi vasa Ines, a da i moj blog ne bi bio fiktivan ostavite svoje komentare i misljenja.

carpe diem

Dragi moji, kada se desi u zivotu da nemate nikakvu slobodu do spisateljske nije tesko postati beleznik dogadjaja. Meni je na nezakonski nacin oduzeta sloboda kretanja od nekoga ko tvrdi da me je nekada voleo. Ja znam da je ljubav sloboda i da se nikako ne moze zameniti bilo kojim izgovorom, i zato se trudim da iskoristim svaki dan, pa makar i pisuci ga prozivela. Ja odbijam da budem zrtva, a posebno sam shvatila da ne postoji zrtva ljubavi. Ako me volis ucini me sretnom, daj mi slobodu da budem ono sto jesam i voli me kao takvu. Ako me zelis menjati-ostavi me, posebno ako me silis na promenu reci cu ti NE! Zapitam se cesto koliko postoji zena koje su ubedjene da su "zrtve ljubavi", neobrazovane, bez podrske, materijalno nesituirane, slagane da nemaju pravo na izbor. I onda se setim da iako obrazovana, sa podrskom, materijalno situirana, i sama trpim zlostavljanje, protiv svoje volje, kakvo zlostavljanje jedino i moze biti. Svo cvece, svece, pokloni, putovanja pali su u vodu sa osmesima onog momenta kada je podignuta ruka na mene i kada mi je postavljen prisluskivac u telefon, stan...Da,da...Ja sam saznala da mi se sva intima prisluskuje godinu dana. Tako je obelezen svaki moj odlazak u toalet, prica sa prijateljicama, majkom, ili presvlacenje. Sve to slusa neko ko tvrdi da me je nekad voleo...Tu nikad nije bilo ljubavi, jer neko ko me je ikada voleo znao bi da ja uzivam u svakom slobodnom danu, svakoj kafi, svako caskanju sa prijateljicom i ni po koju cenu mi to ne bi oduzeo. Ja, pomalo razocarana, vise besna, i dalje verujem u ljudski razum i dobrotu. I radujem se pravoj slobodnoj ljubavi, kakva svaka i mora biti. I koristim svaki od Boga dat dan kako znam i umem, uzivajuci u stvarima koje me ispunjavaju. Pa makar taj, dok mu zakon ne stane na put, sve to pratio. Bar ce nauciti kako se zivi i voli. Mozda to nece shvatiti dobrovoljno, kao sto ni ja nisam pristala na zadiranje u intimu, ali ce bar nauciti da se nicijem pravu na slobodu i zivot ne moze stati na put tako lako. A ja cu se za svaki moj dan boriti i ziveti ga u celosti, jer vreme se ne vraca a zivot-bar ovaj za koji znam-nije vecan. Zato, u iscekivanju da se sadisti koji se krije pod brigom i ljubavlju stane na put, ja idem dalje, napred, svakoga dana, kako jedino znam, slobodno i uzivajuci....kao da mi je poslednji....Budite vedri i nasmejani i cenite slobodu, a ljubav priznajte samo u njenim okvirima....jer ostalo vas ne cini zivima vec zrtvom. Speaking from my own experience, with sincere believe in better my tomorrow.....ur Ines

sve se menja i sve tece

dragi moji, ziveti kao neciji rob ili necija zrtva nije prijatna stvar. Bio to decko, bivsi decko, suprug ili neko drugi niko ne voli da bude isprepadan, slabiji, zastrasen. Meni je duuuuugo trebalo da shvatim da sam zrtva, zatvorena u svom stanu, ali pod stalnom prismotrom. Slozicete se-nije prijatno. Ipak, sa malo postovanja sebe datog od Boga kazes sam sebi da ne moze tako, da niko nema pravo da stavi šapu na vas zivot i intimu, pa cak ni po zakonu. E dragi moji, koliko je meni godina, fizickih povreda, pratnji i prisluskivanja trebalo da odlucim i kazem nasilju NE!!! Izadjem sa svojom dragom prijateljicom, sestrom, onom koja zna sve i nepristrasna je, koja me voli takvu kakva jesam i ne trazi od mene razne ispunjene bolesne uslove da bi me volela....Onda shvatim da ljubav prava nije ni pod kakvim izgovorom mucenje, ucena, bol...Ljubav je lepa i iskrena...Ostalo je izgovor ljubavi a to ne postoji. Danas sam ispunila dan provodeci vreme sa onom koja jedina sve zna i voli i postuje moje zelje i snove bezrezervno. Zvacemo je Mare, za pocetak, a posle cete i sami shvatiti da ona nije samo to, vec ko je, sta je i najvaznije koliko mi znaci. Sedimo na casi belog vina, posmatramo ljude u Beogradu, poznatom, dragom, kako prolaze mirni i veseli...Leto koje dozvoljava razne stilske promasaje ne remeti slobodu prolaznika da budu ono sto jesu. A to je jedina sloboda koja se priznaje. I koja nas cini lepima samima sebi. Zelim vam da svi imate svoju Mare, ja moju necu deliti, ali kad je nadjete oseticete da je to ona. Biti zrtva, u strahu, zlostavljana i pod kljucem ili mirna, vesela, svoja i slobodna? Sta biste vi izabrali? A izbor UVEK postoji. I koliko je god tesko samo je na nama. Ja sam ustala protiv laznog muza, lazne ljubavi, maltretiranja, sadizma, prisluskivanja....i rekla sebi: neka ide zivot! Ali moj!!! I vi imate sansu da donesete odluke. Strah od samog sebe je jedini koji unistava....ostali su prolazni-kad verujete u svoju slobodu!!!Ljubi vas Ines i budite mi veseli.

surovi zivot posle surove ljubavi

sve je bilo super dok nisam shvatila da neko ko me je navodno obozavao godinama nije u stanju da me ubije,, ili bar da obije stan, povredi mi prijatelje, porodicu....ja znam da ima milion blogova na temu mode i ko zna, kad zavrsim sa svojim temama mozda se i ja usudim da dam komentar i o tome ko je kako obucen hahha. Ali dok cekam zabranu prilaska od suda i dok me tata u mojoj 30toj godini prati cim predjem prag vrata pisacu o nasilju koje mi se desava, a koje nisam mogla ni da zamislim. Mozda neka zena shvati bar iz moje price da nije luda, kao sto je moj bivsi suprug, priznati sportista mene ubedjivao u sve i svasta, a i dan danas mi stoji ispred vrata stana i svaki put kad idem u toalet dragi moji ja prvo pogledam kroz spijunku, a tako i moj tata koji se gostujuci kod mene nazalost navikao na svasta:-(ono, krenes u toalet vidis njega pribijenog uz vrata, osetis i parfem, samo ti nije jasno sta hoce od tebe. Zivim sama vec 2 godine, on me ne finansira, prisluskuje mi vec god dana telefon i stan, po sopstvenom priznanju.....i kontrolise mi zivot. I tako dok ja cekam da uspem da izadjem na ulicu ili u grad bez straha, pisem ovo ne bi li zene i devojke skontale da osim mode i svega, ni u ovome nisu same. I devojke, "opasni momci" nisu za dzabe tako prozvani. Neka vam to ne imponuje kao meni nekad jer su najopasniji po onu sa kojom su. Evo ovo je moj prvi blog. Pa idemo dalje....uzivajte u danu, kafi, sopstvenom izboru i ne trpite nasilje jer ljubav je lepa i nema veze sa silom. voli vas sve jedna 30godisnja Ines