четвртак, 12. август 2010.

tisina je najbolji razgovor sa neprijateljem

Pisala sam blogove danima... neko je citao, neko mi dao direktan komentar, ali niko nije ostao ravnodusan. Ipak, ono sto me brine jeste sto je vecina pitanja bila tipa "da li se to stvarno desava", a na odgovor da je blog istinit bez iznimke sledila su pitanja tipa "pa sto to radi" i ono najneshvatljivije za mene "sta si uradila". Da li je moguce da ljudi u ovom ludom vremenu na bilo koji nacin pravdaju navedene postupke?! I nije kraj moje crne hronike, desilo se upravo ono cega sam se i pribojavala, zbog cega sam stajala u silnim redovima raznoraznih ustanova moleci za pomoc, zastitu...Za vikend, nakon sto sam dosla u svoj stan, pri izlasku na terasu cujem poznat glas. Ovaj put nije dopirao iz hodnika. Sledila sam se...Sa nevericom sam se preko terase uverila da moj bivsi suprug vice u stanu komsije koji ima terasu do moje. Pri tom, bitno je naglasiti da komsiju ne poznaje. Odakle on u stanu dobronamernog starca koji sat nakon ponoci?! Nesvesno povikah njegovo ime, on me ugleda i krene preko komsijine terase da preskace u moju. Osetila sam furiju kako mi se priblizava i utrcala u stan, na moju zalost bez uspeha da zakljucam vrata od terase. Nekada uspesan kik bokser me je udarao pesnicama po glavi, neprestano, kao divlja pomahnitala zver tek pustena iz zatvora, zla kob je nasrnula na mene, koja u ovoj, kao ni u narednoj rundi nisam imala ni jedan poen. Dok sam bila jos pri svesti osecala sam eksplozivan bol nosen svakim udarcem u glavu, bol od koga se gubi pojam o vremenu, mestu...bol neopisiv, jedan za drugim...tras, tras...pesnice su sevale po mojoj glavi. Ne uspeh da se pomerim. Osetila sam vrelu tekucinu kako kulja niz lice, znala sam - krvarim, ali svakim udarcem sve sam vise umirala....Samo sam zelela da bol prestane. Dok sam onesposobljena lezala na podu u najmizernijem prizoru sto spozna humanost, sutiranje nogama mog sudije po telu, stomaku, licu svakako je ostavljalo skoro geometrijski pravilno opcrtane tragove, greske proslosti tudjeg vaspitanja i nezadovoljstva, ne moje greske. U polusvesti sam cula pogrdna imena kojima mi se svo vreme, pretpostavljam obracao, a njegova pljuvacka je kapala po meni zajedno sa tim recima. Kakav je to oblik zivota, jer covek nije, kad moze pulu obamrlo telo da pljuje??? Da li je to normalno, kako se to zove? U mom recniku stoji samo tisina za takve stvari i gadjenje nad sopstvenom predvidjenom situacijom. Neko je tu vec pozvao cuvare reda i mira, pa i hitnu pomoc. Nakon par sati soka i nemogucnosti verbalnog izrazavanja, vracam se dok me moja Marija placuci drzi za ruku. I nije otisla od mene. Niti jednog trena. Moja prijateljica, sestra, sve. Iako sam pustena sa bolovima, podlivima, otocima i potresom mozga samo sam mislila o strahu koji me obuzima. Konacno je uhapsen i oduzet mu je pistolj. Danas javlja inspektor da je moj sadista opet na slobodi. 48 sati je bio zatvoren covek koji sve ovo radi....sta reci. Odmah su nastavljena maltretiranja dragih mi ljudi, pretnje i ostalo. Moj otac me ponovo cuva, a ja opet gledam kroz spijunku kad idem u toalet. Za dalje se uzdam samo u Boga, a za neprijatelja cuvam samo ono sto je u meni tupo i nemo. I sanjam dan kada ce dusmanin odrobijati ove suze, strahove, modrice i podlive. Meni to nece biti vazno, jer cu biti preokupirana uzivanjem u miru i slobodi na koje sam potpuno zaboravila. Cuvajte se, i ovakvi oblici zivota su medju nama, skriveni podmuklo iza sarene laze. Lepi i dobri, kao smrt u boji. Pozdrav, Vasa Ines Vlahovic

четвртак, 05. август 2010.

obijanje stana, prvi put, drugi put....iiiidemooo...

Sklopim oci, da zaboravim nemile dogadjaje....Da, san je lek...Ako imate miran san...Osluskujem vec po navici. Brava se trese. Ustanem, polusnena, pozovem moje i policiju. Vracam se u krevet, zagrlim roze medu Lilulica, sada smo bezbedni mali moj. Polako tonemo u san, sve je mirno i tiho. Pomislim, to je bilo to za veceras. Ali, djavo nikad ne spava. Brava se opet trese, drma, udara, na silu se gura neodgovarajuci kljuc u moja vrata, e to je cista perverzija. Ustanem, skocim uplasena, bacim jadnog Lilulica na pod, zaboravivsi da mi je on partner cuvar u ovim jezivim nocima. Preskocim ga, zgrabim telefon i opet sve u krug. Gledam, po prestanku zvuka koji dopiru iz brave, nesigurno kroz spijunku. Utvara je pobegla. Ali ostavio je nemir. U mojoj bravi. U mom stanu. U mom srcu. Idemo Lilulicu na spavanje, bar da pokusamo da sklopimo oci na koji sat....dok nasilnik opet ne nastavi svoju igru. Laku noc Lilulicu, i ne boj se, ja te cuvam. Pozdrav

среда, 04. август 2010.

vlahovic ili ne, odlucite sami....

Pisem blog u vreme kada cim izadjem na ulicu nisam bezbedna...Odem na manikir i devojka mi isprica kako ju je decko pretukao i kako je dobila zabranu prilaska....Odem na chat, pricam sa drugaricom i ona mi poveri svoje lose iskustvo, opasno...Pitam se, sta se desilo sa finim momcima, dzentlmenima, nenasilnicima...Gde se kriju...zar je moguce da svaka skoro mlada zena ima bar jedno strasno iskustvo iza sebe...zar je moguce da nas ima toliko koje trpimo nasilje....zar je moguce da ova drzava nista ne radi po pitanju zastite zena??? I ostajem neutesena, tuzna...Muskarci biju zene, devojke...A ceo svet cini se spava...Zalosno je sto na tv-u mozete videti patnju homoseksualaca jer su neprihvaceni od strane drustva. A sta je sa nama, obicnim devojkama koje maltretira neko ko ne ume sta znaci ne!? Dotaknuta tudjim iskustvima, dok zivim svoje, pitam se kada ce ova drzava poostriti kazne vezane za porodicno ili bilo koji oblik nasilja...I nisam sigurna da nada postoji. Puno nas je, samo toga budite svesni, sa krvavim obrvama, sa potresima mozga, sa pesnicama na licu, nekoga jaceg fizicki, nekoga ko ne preza ni od cega. Policija ima papirologiju, sud isto, svi imaju papire a ja samo ovaj zivot koji zivim. U 21-om veku niko ne moze da vas zastiti bez gomile papira. Vasa krv, suze, strah, to nije dovoljno. Dok ne padnemo mrtve, od udarca koji moze biti poslednji. Dok ne padnemo mrtve od brijaca u zelji da svo maltretiranje stane. Pitam vas, kad ce biti dosta???Moj ex suprug kaze da zeli prezime nazad, sutra kad on kaze...A ja se pitam ko sam...Vlahovic, Drobnjak...isto mi je sve...zar je stvarno bitno??? Samo znam, ma kako se zvala, imam jedan zivot i jednu borbu koju nisam birala. Sve ostalo je nevazno, kad padnete na plocice toaleta....zeljni da se povredite i pobegnete u smrt ne bi li se okoncao zivot na koji vas nasilnik primorava. Sedim, lezim, drzim brijac i trese mi se celo telo. Ziveti ili umreti???Spasiti se na bili koji nacin...Pobeci od bola koji mi se nanosi svakodnevno...Dok se papirologija ne zavrsi. Cini mi se da bi me ova drzava lakse i sa manje papira zavela kao mrtvu nego mi pomogla da nastavim da zivim...Ali znate sta....Ja imam tajnu...A ona je da se volim i postujem i da zelim zivot!!! Da, ja i dalje zelim zivot u svojim rukama pa makar bila u ovoj krvavoj bici....I kada potece krv, nece biti moja!!! Ja see ne predajem. Ma kako se zvala i prezivala... a nemojte ni vi....Volim vas i zelim vam srecne dane...A ako znate o cemu pricam, borite se poput mene, ne brijacem sa sobom, vec svim snagama protiv neprijatelja. A spasenje ce doci.....ljubi vas ines

уторак, 03. август 2010.

komunikacija....ubi me prejaka rec!

Danas sam uzela brijac u svoje ruke, kad vec nemam kontrolu nad svojim zivotom. Plakala, povredjena ucenama koje ne prestaju, spijuniranjem mojih konekcija cak i na netu. I osetila sam, dosta je....dok sam se tresla lezeci na hladnim plocicama mog malog kupatila i prala ih suzama...koje teku nezaustavljive. Uzimam brijac i prislanjam ostricu na levi zglob ruke, trazeci najdeblju venu...kroz glavu mi prolazi nemoc da zivim svoj zivot kako zelim....zakonima koji me nisu zastitili...svemu sto sam zelela da postignem u mom ukradenom zivotu, koji je postao mali, skucen, tudj...Krecem da skipljam snagu...neka potece krv...spasa. Zvono kao spas...moja druga ja, moja sestra, moja mila Mare...ulazi i sprecava me da stavim tacku na svoje postojanje. Satima sedim tu, posmatrajuci stvari oko sebe, nesvesna ih, dok u soku osecam svu bol misica u grcevima, bol u srcu, bes u dusi....prejasan jedinni bes...jedini siguran osecaj u ovom soku i bunilu meni nametnutog klona mog nekadasnjeg zivota. Sabiram se, tesko kupim suze, tesko kupim volju za nasravak bitke...bitke protiv mog nasilnika, trka za moj mir. I odlucuje bes moj umesto mene da ga ubije, zauvek da sam sigurna da je umrlo i njegovo maltretiranje s njim....nek idu pod ruku...do vraga....Nema kompromisa sa nasilnikom. Pregazena rec je uvek teska svaki hiljaditi put, kao i prvi...Podizem se sa poda. Umivam se ledenom vodom, pustam gust mlaz po licu da ispere visegodisnje slojeve suza. Pozovem ljuda koji imaju savet za ovakve situacije, poslusam ih i onda mi sine: kakvi dogovori sa nasilnikom, kakva komunikacija. Od fizickog maltretiranja i pracenja shvatim najgora je prica. I tako je mene danas za malo ubila plejada prejakih reci....Ziva sam.Imam ideju da za pocerak ostavim svoje vene na miru, pa da onda mrznju i bes usmerim ka nasilniku, a ne sebi samoj sto to trpim. Kazem sebi, pooooolaaakoo, korak napred. I shvatih da od komunikacije sa zlotvorom nema nista
. Radujem se sto je brijac u kupatilu ostao za zivotnu a ne smrtnu namenu. Glava gore, koliko god je tesko, nema predaje. Zivot je da se zivi i uziva, a mrak neka ga onom koji je odavno svojim postupcima oresao na tamnu stranu. Ja sam jos ziva, to je nekad dovoljno motivacije da se uspe i nastavi dalje....ka mestu gde nasilnik ne zaviruje. A to mesto postoji. Ja cu ga naci...Budite pametne drage moje dame...i cuvajte se, jer nasilje vreba u liku oca, muza, decka...I ne zaboravite, nisu to samo teske reci vec i bolesni stavovi. I da, rec itekako moze da ubije, Pa se pricuvajte i od razarajucih razgovora. Volim vas i budite mi zasticene i bezbrizne. kisss Ines

недеља, 01. август 2010.

vuk dlaku menja, ali cud nikad!!!

Sedim i uzivam u nedeljnom popodnevu, ispijajuci prvu, pa i drugu kafu sa frendicom...svedokom, tako da je vec nazovem, jer ona to i jeste: svedok nemilih dogadjaja u mojoj svakodnevici. Oci me ne varaju, ali u situaciji kada sam se nagledala svega i svacega sigurno mi dobro dodje i dodatna garancija: da to sto vidim se stvarno desava, da nije nocna mora u kojoj Fredijeva deca odbrojavaju do smaknuca...U ovoj mori ja sam budna, i zivim je teskih oblacnih 8 meseci, otkad se tmurni oblak bivseg braka nadvio nada mnom, podsecajuci me da i one retke lepe uspomene nisu postedjene, vec da ce ih sve do jedne zli vuk bivsi suprug, sadasnji zlostavljac, unistiti, rasprsiti, pakleno sagoreti....da se sad vec i osecam kao da nije bilo ni nekad, ni kao da je bilo tu pod velikim svetlim suncem, velikim svetlim svodom ( delimican citat iz pesme grupe EKV ). Naime, dok tako nas dve prelistavamo simpaticne uspomene na neznije godine i nemarne postupke nekada tek srednjoskolki, pogled mi odluta na terasu, jer leto je i vazduh je dobrodosao sa svih strana i uglova, pa je pritom sve i pootvarano u mojoj maloj jazbini, u kojoj se krijem ili trpim u sebi strahove nadajuci se da sam zasticena kljucem....u mom utocistu.....dakle, pogled uhvati tudj muski dobro poznat nepozvan lik, kroz namerno izbijeno staklo u okviru terase, pa se tako da lepo videti u stan iz hodnika, tacno onako kako samo bolestan um nasilnika pozeleti moze, a jos gore kako i ostvari. Zanemim na tren, u ratu nasih pogleda, sad vec ni nekadasnjih ljubavnika, jer sve je nestalo kad je dosao vrag licno i poceo da nosi sve moje sale i male privatne intimne radosti, na koje bi covek ziv morao imati pravo. Pretrnem, sa grcem u stomaku vise zgadjena dokoje mere moj nasilnik moze da sprovede svoju misiju uhodjenja mene u delo, vise besna sto to svaki put nezaustavljen zakonom uspeva iznova, negoli osramocena i iznenadjena. Danas zvanicno objavljujem da je moj bivsi suprug u stanju, da osim da stoji ispred vrata stana satima, u ulazu zgrade, ili da me prati, prisluskuje i ostalo sto sam vec navela u blogovima da koristi na meni kao sprave za mucenje, ima on jos ideja vidim. I vidim da nema kraja steti koju nanosi bolestan um. Vidim ga kako me slusa, upija sve i posmatra, neometen sto ga je otkrio moj pogled, mirno skloni lice od moje terase i nestade....Osecaj da neko polupa staklo u hodniku zgrade tacno gde je moja terasa i da tacno odatle pogledom doseze do mog kreveta je jeziva. Valjda je sad, osim sto sam isprepadana, pracena i polu u zatvoru resio da mi ukine i dotok vazduha, ne bi li ovi lepi letnji dani za mene potpuno postali neopipljivi. Nakon par sati je resio da mi se javi na telefon i proba da me ubedi kako mi se on bas prividja ( kao da ja nemam lepsu mastu, bar bi mi se prividjao neki hugh jackman ili tako neko, ipak nisam jos toliko sludjena, jel'!?:-) ),i moje je roditelje nazvao najpogrdnijim imenima, kao i mene...ali to nije novost....to je cisto uz put...kao u svakoj komunikaciji sa njim. Pitala sam se neko vreme koliko je stid zrtve sto prezivljava sadizam presudan da zrtva ostane zrtva celog svog zivota, da precuti i slaze tiho sebe kako ce sve ruzno nestati samo, nekako oteci bujicom promena i kako ce, mozda jednog jutra osvanuti sa samopostovanjem, sa ljubavlju za samu sebe, bezgranicno svoja....i lepa, sebi samoj. Ipak, neke stvari na zalost ne oticu same, niti ih speru reke suza. Ljudi se ne menjaju, a zlo nije dobro ni u kom slucaju. Poslovica da vuk dlaku menja a cud nikada je dokaz da su ljudi vekovima spoznavali utemeljenost delova ljudske prirode i ponasanja, i kao takve ih zaveli za konstantne, genetski ucrtane linije coveka, povremeno sakrivene obmanom i ulepsane, ali uvek na isti nacin konstantne i prisutne. Zato sam resila da zanemarim stid za dela ciju odgovornost ne preuzimam, da se manem zelje da menjam nasilnika jer je mozda imao nesrecno detinjstvo....da preuzmem odgovornost za samo svoj zivot. I da se ne stidim boreci se da ga obgrlim i zivim kako mogu i zelim. Borba protiv nasilja traje uvek. Ja sam rekla svoje NE i tako rekla DA svom postojanju i ispunjenosti, kao i samopostovanju sebe kao osobe sa pravom na postojanje. U borbu se trebamo ukljuciti svi sa ovakvim iskustvima, obelodaniti maske iza kojih se kriju nasi dzelati i sudije, ne smemo se stideti svoje zelje za srecom i moramo biti svesni desavanja koja nece tek tako nestati. Mene nije sramota i ja idem dalje u novi dan, da dam sve od sebe, da ovakva tema za blog ne bude zivotna inspiracija. Verujem da imam snage i verujem u pobedu. Ipak, ovo je moja borba, a vi ne dozvolite da vam se nasilje desava, neka ono ostane samo u mojim tekstovima, to vam od srca zeli vasa Ines. kiss

четвртак, 29. јул 2010.

neka te prate hiljade tambura....

Moj bivsi muz je ispred zgrade, uhodi me ceo dan, prisluskuje mi stan, mobilni....Uzeo mi je pravo na ovaj lep i suncan dan, pravo da ga podelim sa ljudima koje volim, onima koji mi daju bezrezervnu podrsku i prolaze ovu moju bitku noseci parcice na svojim ledjima. Sedim u strahu, prikovana za laptop, moj jedini voljeni laptop kome sam poklonila traume, suze, naceto srce...I to je sve sto imam sad. Tuzna, zeljna paznje, razumevanja i bezrezervne ljubavi vise nego ikad....postajem rob sopstvenog zivljenja....I pustam suzu za sve zene u mojoj situaciji, one drage bez laptopa, koje same nose svoja lomljena krvava srca u rukama i idu kroz zivot dan po dan, verujuci da ce bolovi nestati sa greskama u licnom izboru. Ne, ja nisam odabrala nasilnika. Trazila sam i odabrala ljubav, verujuci u nju silinom postojanja, kako mlada zena moze da veruje....ne sluteci...nocne more, novi nepoznati lik, ogoljeno pusto srce koje tone u duboki mulj sa datim zavetima: i u dobru, i u zlu. Prestrasena od tudjeg ja, odrzava me vera u moje ja, mamino i tatino ja, ono u kom smem da postojim sa manama i zeljama, bez packe i kazne. Zlocin na da mnom jos nije dostigao kaznu ruskih romanticara. Ali vera koju imam...ona vera da sam vredna svakog suncevog izlaska i zalaska ne dami da se pomirim sa nasiljem. Kaze mi da se nadam, da maske spadaju, da nicija ne gori do zore....da i ja imam pravo na ljubav i mir. Moj otac, sjajan covek, rekao mi je da ljubav nije samo voleti, vec da kad ljubav jednog u vezi oslabi drugi skupivsi svoje uspomene o ljubavi mora da te otprati uz pesmu : neka te prate hiljade tambura.....dakle, ako te je neko ikad voleo, pustice te da pravis svoje izbore i pozrlrti ti nove ljubavi. Ja mu verujem. I zato, ostavljam sve promasaje za sobom i gutam knedlu u grlu...Dok mi suze oci moj nasilnice, ja te pustam sa tom pesmom i nadam se da ces nestati iz mog zivota zauvek....a mene neka prate hiljade tambura u novo slobodno jutro, sa jacobsom i mlekom, malo secera, pa nek tece dan.....a ja odoh sa tamburama u borbu za svoj zivot i ljubav novu, koja mozda, ali samo mozda jednog dana bude moja prava i puna svega onoga sto sa nasinikom nisam osetila....Ja volim ceo svet, ali tebe bivsi dragi ostavicu za sobom u blogovima, jer dok god postoji slobodna kuca, zena koja zna, mama i tata i brat koji podrzavaju, Marija koja place sa mnom i bodri....ja cu sa tamburama cekati novi dan. Aznam da ce osvanuti lep, jer u njemu nece tebe nigde biti. Pozdrav od vase Ines

среда, 28. јул 2010.

nit' breg muhamedu, nit' muhamed bregu

Svakako je vazno voleti zemlju u kojoj si rodjen, odrastao, naucio sve skole po redu, postao ugledni gradjanin...Samo, nakon uglednog gradjanina, postaje se niko i nista, nevazan istoj toj svojoj zemlji i od iste otpisan. Naime, kako voleti nekog ili nesto, pa tako i zemlju, ako te ona ne poznaje i ne priznaje, ne stiti tvoja prava data ustavom zemlje, ne prepoznaje te u redovima za sve i svasta, pa jos kad si zrtva nasilja kazni te papirologijom, postupcima, odlaganjima ( kao da zivot moze da ceka?! ) jer ce i nasilje isto sacekati da prodju sve babine, dedine, pomrli, rodjeni, slave, nove godine i praznici. Razocarana, obeshrabrena od strane osobeu koja me je napravila zrtvom, i tako uvukla u ovu pricu, dolazim po pomoc i nailazim na odbijanja, negiranja, okretanja glava od problema koji je samo moj, postajem zrtva i neuredjenog sistema drage mi zemlje, dakle zrtva na kvadrat. Svi imaju vremena za moj zivot, niko se ne obazire na moje krike, nikom se ne zuri. Pomalo bescasno potucam se po javnim ustanovam, iz jedne u drugu, jer ako nece zakon k meni - ja cu pravo k njemu. Obavim sve sto ne znam, sto drugi neki znaju placeni za to ali su negde na kafi, produzenoj s mlekom, nastavim dalje, pravo ka zatvorenim vratima sudstva. Svi jadni obnevideli odjednom kad dodjem ja na red da mi se pomogne, kazu "cekaj do septembra" ( a ja cekala i februar, i jul pa cu i taj famozni septembar! ), a ja kako da kazem nasilju da me pusti do tada smisljam i premisljam. A sa svih medija idu apeli da se smanji nasilje, a ono bice treba da se skupi k'o 5 banki, samo od sebe. Ili i ono da ceka sa mnom radni mesec u godini....?! Da sam za neke stvari previse pametna i da me od silne pameti svakog dana samo boli glava jasno mi je od malena. Ali da su svi ucmali u javnim sluzbama i da je glupost jedina konstanta shvatila sam onog momenta kada su me isti koji pozivaju na suzbijanje nasilja izlozili, cutke, istom na jos neko vreme, odlozivsi moj spas bez imalo razmisljanja. Onda kazu : ne pitaj sta zemlja moze da ucini za tebe, vec sta ti mozes da ucinis za nju. E pa ja sam mojoj zemlji platila sva obdanista, blok br.5 za likovno, knjige i djacke torbe, skolarine za fakultet i koricenje diplomskog rada. Kao i poslove za koje sam "prekvalifikovana", za druge nekvalifikovana, a kao zrtva nasilja od zakona diskvalifikovana. To je ova moja zemlja ucinila za mene. Nasilnici setaju slobodni ulicom, lepo je vreme, prija im, ima ih na svakom koraku. Mi zrtve istih cemo u male kuce, ponovo zakljucane kao u logoru, sklonjene od nasilja, da nas niko ne vidi. I onda mi dodje da i ja pocnem da silim sve zive za sta hocu i kako mi dodje, pa da i ja ne stojim u redu javnih ustanova kao glupa zrtva, nego da se setam po gradu kao pravi nasilnik i rusim sve pred sobom. Ne isplati se biti ni zrtva nicija, ni prepametan u zemlji koja ima izopacene standarde, ne isplati se ni voleti takvu zemlju, a jos manje joj nesto pruziti. Ako je ljudski sporazum da se nadjemo na pola puta, onda neka jedno bude jasno - taj put je grbav i jos uvek poplocan kamenom gluposti i bezobzira, i nema na pola nista, nit' ce breg muhamedu, nit' muhamed bregu, vazno da i muhamed i breg to znaju a mi cemo ostali vremenom osetiti to na svojoj kozi. Tudj zivot, kao ni vas, nema vremena i svi oni koji odlazu resavanje ozbiljnih problema naci ce se u istoj vatri, jer nasilje ne nudi opcije, a moj zivot nije ultimatum koji ce da napravi gospodja sudija kad svrati na posao po naocare koje je pre proslog godisnjeg zaboravila. Volite svoj zivot i cuvajte ga sebicno za sebe, borite se za njega jer niko drugi nece. A ja sam o zemlji mojoj naucila danas ovo : ima fiktivne ustanove, fiktivne radnike, fiktivne call centre za urgencije, fiktivne zakone i fiktivne apele. Posto i ja zivim na fiktivnoj adresi, mozda je i moj zivot fiktivan. Ali nasilje je vrlo realno i tu ni malo ne bi smelo biti fikcije. Postujte sebe i druge, samo tako cemo postati stvarni pa ce mozda i sve fiktivne stvari zameniti prave i korisne. Puno vas voli i ljubi vasa Ines, a da i moj blog ne bi bio fiktivan ostavite svoje komentare i misljenja.