tisina je najbolji razgovor sa neprijateljem

Pisala sam blogove danima... neko je citao, neko mi dao direktan komentar, ali niko nije ostao ravnodusan. Ipak, ono sto me brine jeste sto je vecina pitanja bila tipa "da li se to stvarno desava", a na odgovor da je blog istinit bez iznimke sledila su pitanja tipa "pa sto to radi" i ono najneshvatljivije za mene "sta si uradila". Da li je moguce da ljudi u ovom ludom vremenu na bilo koji nacin pravdaju navedene postupke?! I nije kraj moje crne hronike, desilo se upravo ono cega sam se i pribojavala, zbog cega sam stajala u silnim redovima raznoraznih ustanova moleci za pomoc, zastitu...Za vikend, nakon sto sam dosla u svoj stan, pri izlasku na terasu cujem poznat glas. Ovaj put nije dopirao iz hodnika. Sledila sam se...Sa nevericom sam se preko terase uverila da moj bivsi suprug vice u stanu komsije koji ima terasu do moje. Pri tom, bitno je naglasiti da komsiju ne poznaje. Odakle on u stanu dobronamernog starca koji sat nakon ponoci?! Nesvesno povikah njegovo ime, on me ugleda i krene preko komsijine terase da preskace u moju. Osetila sam furiju kako mi se priblizava i utrcala u stan, na moju zalost bez uspeha da zakljucam vrata od terase. Nekada uspesan kik bokser me je udarao pesnicama po glavi, neprestano, kao divlja pomahnitala zver tek pustena iz zatvora, zla kob je nasrnula na mene, koja u ovoj, kao ni u narednoj rundi nisam imala ni jedan poen. Dok sam bila jos pri svesti osecala sam eksplozivan bol nosen svakim udarcem u glavu, bol od koga se gubi pojam o vremenu, mestu...bol neopisiv, jedan za drugim...tras, tras...pesnice su sevale po mojoj glavi. Ne uspeh da se pomerim. Osetila sam vrelu tekucinu kako kulja niz lice, znala sam - krvarim, ali svakim udarcem sve sam vise umirala....Samo sam zelela da bol prestane. Dok sam onesposobljena lezala na podu u najmizernijem prizoru sto spozna humanost, sutiranje nogama mog sudije po telu, stomaku, licu svakako je ostavljalo skoro geometrijski pravilno opcrtane tragove, greske proslosti tudjeg vaspitanja i nezadovoljstva, ne moje greske. U polusvesti sam cula pogrdna imena kojima mi se svo vreme, pretpostavljam obracao, a njegova pljuvacka je kapala po meni zajedno sa tim recima. Kakav je to oblik zivota, jer covek nije, kad moze pulu obamrlo telo da pljuje??? Da li je to normalno, kako se to zove? U mom recniku stoji samo tisina za takve stvari i gadjenje nad sopstvenom predvidjenom situacijom. Neko je tu vec pozvao cuvare reda i mira, pa i hitnu pomoc. Nakon par sati soka i nemogucnosti verbalnog izrazavanja, vracam se dok me moja Marija placuci drzi za ruku. I nije otisla od mene. Niti jednog trena. Moja prijateljica, sestra, sve. Iako sam pustena sa bolovima, podlivima, otocima i potresom mozga samo sam mislila o strahu koji me obuzima. Konacno je uhapsen i oduzet mu je pistolj. Danas javlja inspektor da je moj sadista opet na slobodi. 48 sati je bio zatvoren covek koji sve ovo radi....sta reci. Odmah su nastavljena maltretiranja dragih mi ljudi, pretnje i ostalo. Moj otac me ponovo cuva, a ja opet gledam kroz spijunku kad idem u toalet. Za dalje se uzdam samo u Boga, a za neprijatelja cuvam samo ono sto je u meni tupo i nemo. I sanjam dan kada ce dusmanin odrobijati ove suze, strahove, modrice i podlive. Meni to nece biti vazno, jer cu biti preokupirana uzivanjem u miru i slobodi na koje sam potpuno zaboravila. Cuvajte se, i ovakvi oblici zivota su medju nama, skriveni podmuklo iza sarene laze. Lepi i dobri, kao smrt u boji. Pozdrav, Vasa Ines Vlahovic